Svi ponekada imamo i lepe i ružne emocije. Kada smo srećni često taj osećaj delimo sa najbližim osobama. A kada smo tužni, uplašeni, depresivni, besni, povlačimo se u sebe i taj osećaj ne delimo ni sa kim. Potreban nam je savet ili mišljenje nekoga ko je stručan da nam pomogne ali se ne usuđujemo ikoga da pitamo. Razlog znamo samo mi. Od danas na našem sajtu imate mogućnost da uz najveću diskreciju - uz šifru, postavite pitanje stručnjaku psihologu- psihoterapeutu i da pročitate odgovor. Koristeći šifru zadržavate potpuno pravo na diskreciju a stručan odgovor dobijete na našem sajtu u roku od 48h.



Da li vi licno smatrate da je sramota otici kod psihologa?

DA
NE
NEODLUCAN/NA


Rezultati

Ukupno: 7086
Juče: 338

Danas: 262


 

Psihologija i psihoterapija se bavi poboljšanjem kvaliteta života zdravih ljudi kao i tretmanom ljudi kod kojih postoji neka vrsta patoloških promena.


PSIHOLOG RADMILA GRUJIČIĆ
psihopomoc2012@yahoo.com

Pratite nas na Facebook-u

Psiho centar Psihomedica
https://psiho-centar-psihomedica.business.site/


Datum: Thu 10/18/07 1:23PM
Sifra: snaga


Pitanje Psihologu: Postovana, takve misli spadaju u grupu opsesivno-komulsivnih misli i ovde na sajtu mozete naci tekst o tome.Postoje psihoterapijske tehnike koje vam mogu pomoci da se oslobodite tih misli. To sto imate taj problem, ne cine da ste vi bolesni niti da sa vama nesto nije u redu.Takve misli ili strepnje su sasvim normalne i za psihicki zdrave ljude. Zato su vam i strucnjaci rekli da se oko toga ne opterecujete. Sasvim je sigurno da bi vam te misli prosle da niste naisli na reakciju vase mame i momka koji su samo podrzali vasu strepnju i nesigurnost. Otud one jos uvek traju. Ali uz strucnu podrsku mozete ih se osloboditi. Potrazite nekog terapeuta (bihejvior terapija).

Pitanje:
Veliki pozdrav, moje problem je sljedeci: u posljednje vrijeme mi se cesto desava da mi u glavu udju misli tipa sta ako meni odjednom prevrne u glavi i ja nekome od svojih bliznjih ucinim nesto nazao " ne daj boze ". To je pocelo kada sam se prisjetila jednog momka sa psihijatrije koji je po noci napao brata i dijagnosticirana mu je shizofrenija. Kod mene u obitelji nema nikakvih psihickih bolesti ali mene to muci iako je u posljednje vrijeme pocelo blijedjeti jer kad mi dodje takva misao ja samo kazem ma sta me briga neka mi bude u glavi necu se obazirati, ali ponekad me to iscrpljuje. Moram napomenuti da sam , kad su se misli pojavile, pila kontracepcijske pilule od kojih sam imala promjene raspolozenja. Sad ih vise ne pijem i dosta mi je bolje. Posjetila sam psihijatra koji je rekao da je samnom sve u redu da se ne opterecujem previse sa tim. Takodjer sam bila i kod psihologa koji je isto rekao. Ali eto ja se za sebe uvijek previse brinem i trazim misljenja na 100 strana. Mozda te misli ne bi ni ostale u meni da ja odmah nisam rekla mami i momku o njima koji su reagirali kao da samnom nesto nije u redu sto je mene jako prepalo i zbog cega sam stalno pocela razmisljati o tome. Mozete li mi vi dati neki savjet o uspjesnom uklanjanju takvih misli i mozete li mi reci da li one nestanu ili ce mi se cijeli zivot muvati po glavi . Unaprijed zahvaljujem. Sifra-> snaga

Datum: Thu 10/18/07 1:07PM
Sifra: BOSA


Pitanje Psihologu: Postovana,
uverena sam da imate razloga kada kazete da vam se cini da vas muz obozava i da je spreman da sve ucini za vas. Takodje, imam utisak da i on zeli vase zajednicko dete.
Ali mi se cini da nije potpuno iskren prema vama kada kaze da se slaze sa vama da deca treba da se odvoje. Ne bih mogla da vam kazem iz kojih razloga se on sa tim na saglasava u potpunosti ali sam sigurna da sa vama nije potpno otvoren. To je najverovatnije zato sto nailazi na nerazumevanje njegovih potreba i zelja, sa vase strane, u tome. A, da bi izbegao raspravu, samo kaze da je saglasan ali ne cini nista da na delu to i dokaze.
Takodje, misljenja sam da ne postoji zakonska mogucnost da se oba deteta osamostale. Dete koje je punoletno to svakako moze ali dete koje nije ne bi smelo da zivi samo bez nadzora roditelja. Tako da je onda, zakonski moguce da samo jedno dete ode, drugo ne, time nisam sigurna da resavate u potpunosti vas problem.
Ne znam kakvu komunikaciju imate medju sobom i koliko vam se suprug poverava ali mislim da on sve vas ( vas i decu) dozivljava kao svoju celokupnu porodicu - sto vi i jeste. Zelja da svi budete zajedno na okupu verujem da ga cini srecnim i ispunjava ga kao oca i supruga - cela njegova porodica. Stoga nisam sigurna kako on moze da shvati i dozivi vasu zelju da se deca odvoje. Kao da vam njegova deca smetaju. A ako iskreno volite njega mozete li da ne volite i ne prihvatate i njegovu decu kojima ste vi sada majka? Razmislite da li cete lako doneti odluku da se vase dete odvoji od vas sa 15 ili 20 godina? Mozda i hocete, ali sigurna sam da vam ta odluka nece biti laka.
Naravno da imate prava na buducnost, svakako! Samo ne vidim kako je vasa buducnost uslovljena selidbom dvoje dece?
Mislim da bi vam razgovor sa psihologom koristio. Nemam informaciju odakle ste ali nemam ni podatke o psiholozima koji rade u CG.
Ukoliko ste zainteresiovani da razgovarate i radite na sebi mozete mi se javiti na mail psihopomoc2007@yahoo.com da se dogovorimo oko saradnje.
Sve najbolje vam zelim ! Radmila

Pitanje:


Udala sam se iz ljubavi. Meni je bilo 32 godine a njemu osam vise. Meni je prvi brak, a njemu drugi. Prva zena mu je umrala. Ja sam prije njega imala dvije duge veze jednu od pet i jednu od dvije godine. Ovo vam navodim samo da mozete procijeniti da nisam imala neko preveliko,
A ni premalo iskustvo u vezama. Ali brak je nesto drugo.stvari u braku i u vezi nisu iste. Ocekivanja su velika, a dobici mali.
Cini mi se da me muz obozava i da je spreman sve da ucini za mene.
Medjutim kako ni do sada nismo uspjeli da dobijemo zajednicko dijete, meni se s vremena na vrijeme javlja pitanje koje me uzasno muci? Da li on isto koliko i ja zeli dijete sa mnom? To nije pitanje za vas. Ja sa njim o svemu otvoreno razgovaram i dobijam verbalne dokaze da zeli. Medjutim problem je u sledecem:

Zivim u zajednici sa njegovom djecom iz prvog braka pet godina. Ono
sto me najvise muci to je zajednica u kojoj zivim. Pokusavam da
objasnim suprugu da su takvi uslovi zajednickog zivota dodatni teret za
mene, a svakodnevno suocavanje sa njima predstavlja suocavanje sa
sopstvenom nemoci! Ocekujem od njega da u prilog nasem razrjesenju
situacije nacdje neko resenje u kome ce i meni biti prijatno i ugodno.
Uslovi za odvajanje djece postoje, jer imamo konforan stan koji oni mogu
da koriste s obzirom da su vec dovoljno odrasli da mogu zivjeti sami
( sin ima 2o godinu, a cerka 15 godina). On se tom resenju ne
protivi, ali ga svaki put odlozi do neke nove moje krize. Ja mu objasnjavam da bi u tom slucaju on mogao da vodi jedan kvalitetniji i opusteniji zivot sa njima, a i meni bi bi bilo ugodnije.
Jesam li u pravu sto ocekujem da moj suprug u prvi plan stavi dobijanje naseg potomstva?
Napominjem da su njegova djeca materijalno zbrinuta, imaju svoje stanove.
Napominjem i da sa njima imam vrlo korektan odnos i da nikada nisam
Imala problema njima. Sukobljavam se samo sa suprugom oko prioriteta u
Zivotu? Molim vas pomognite mi da shvatim koliko sam ili nisam u pravu
Kada ovako razmizljam? Da li mogu vjerovati u njegovu iskrenost kada
Kaze da i on podjednako zeli dijete kao i ja, ako nicim tome ne
Doprinosi?
Ako me pitate da li me voli i je li se sa mnom ozenio iz ljubavi reci
Cu vam da jeste! Ili sam barem ja tako vjerovala. Nemam ulogu kucne
Pomocnice, pa da mu to na teret stavljam, ali nekako dozivljavam da
Sam samo kockica u mozaiku proslosti, a ne novi mozaik. Imam li pravo
Na buducnost? Imam li pravo da to trazim i ocekujem od njega?
Imala sam dvije vantjelesne oplodnje, sest mjeseci hormonalnu terapiju
I vise ni sama ne znam koliko pregleda i analiza.

Molim vas takodje da mi date neku adresu na kojoj bi se mogla obratiti
Za savjet kada god za to imaam potrebu.
Nemojte mi zamjeriti sto vam pisem dosta konfuzno. Tako mi je u glavi.


Sifra: bosa


Datum: Wed 10/17/07 8:58AM
Sifra: Djordje


Pitanje Psihologu: Postovana, hvala vam na ovom lepom, zivotnom pitanju. Verujem da cu odgovarajuci vama, odgovoriti mnogim zenama koje su u slicnoj situaciji i imaju slican problem, a iz iskustva znam da ih ima dosta.
Pazljivo sam prociatla vase pismo i mogu vam reci ovo:
Tacno je da krivica i odgovornost nikada nije samo sa jedne strane. Pa tako i svi ti nesporazumi i sva nervoza i rasprave koje ste imali , posledica su obostranog nerazumevanja. Najvaznije je to sto se vi volite i ja sam sasvim uverena da je vas muz sasvim iskren kada vam to kaze. Stoga nemate ni malo razloga da brinete da ce naci drugu.
Medjutim, imate puno razloga da se pokrenete i krenete da se menjate. Zaista je tesko kada za partnera imate osobu kojoj nista sto radite nije dobro, prijatelji su pogresni, izbori su losi...od koga mozemo ocekivati podrsku ako ne od bracnog druga? Ako je nemamo u njemu (partneru) sigurno cemo se osecati vrlo nesigurno, neraspolozeno, ljuto...Misljenja sam da su vasi losi odnosi posledica nerazumevanja medju vama i losom medjusobnom komunikacijom. To se naravno, resava na obostrano zadovoljstvo. Promena u vama imace, sasvim sigurno, za posledicu i promenu u vasem suprugu, i na kraju vi cete imati opet idealne odonose kakve ste nekada i imali. Situacija dok se ljudi zabavljaju i ona kasnije kada se oformi pporodica i deca dodju na svet su sasvim razlicite. Potrebno je neko vreme da se parneri prilagode promenama i usaglase odnsoe i nova pravila koja ce postojati u porodici. Za to je potrebno i vreme i strpljenje da se partneri usklade. Vrlo cesto nisu jednako zreli i spremni za obaveze koje porodica donosi sa sobom. Ali vremenom , verujte, sve dodje na svoje i opet medju njima postoje oni harmonicni odnosi od ranije.

Ukoliko zelite strucnu podrsku i psiholosko savetovanje kako bi bolje razumeli u kom pravcu i kakve su vam promene potrebne, mozete me kontaktirati telefonom ili na mail: psihopomoc2007@yahoo.com
da dodgovorimo saradnju.


Pitanje:
U braku sam 5 godina,veza je trajala pre braka 6 god.i sve je bilo idealno.Posle udaje dobila sam sina koji sada ima tri ipo godine,a pre dva meseca i cerku.Stanovali smo privatno do prosle godine kada smo kupili stan.Moj suprug ima privatnu firmu i bukvalno radi non stop.Problemi su nastali vec posle sklapanja braka kada sam ja ostala sama u kuci sa prvim detetom,a on odlazio na posao.Svadje su bile ceste oko toga zasto smo iznajmili stan kad imamo kucu u selu gde smo mogli da zivimo.Zbog mog posla ja sam morala da imam boravak u tom gradu gde sam se i zaposlila u posti.On je prihvatio da stanujemo ali je uvek nervozan zbog toga dolazio kuci.Cak mi je nedavno priznao da mu se nije ni dolazilo kuci zbog toga.Ja sam bila besna jer nikad nije imao vremena za porodicu i tako smo dolazili do stalnih konflikata.Hvatali smo se za sitnice,od toga sto je meni smetalo sa kim on radi i kako,sa kim se druzi,zbog cega nije vise sa nama.On je meni zamerao to sto ja ne postujem njegov posao , on mora da radi da bi izdrzavao porodicu,a pritom je vrlo malo vremena izdvajao za istu.Nikad mu se nije znao slobodan dan,kad ima slobodno vreme da bismo mogli porodicno nesto da isplaniramo.Posle rodjenja drugog deteta ja sam po izlasku iz bolnice saznala za nekih tri cetiri poziva upucena jednoj njegovoj radnici dok sam bila u bolnici.Nakon sto sam ga pitala o cemu se radi prvo je negirao,a zatim priznao kako on sa njom nema nista,nikad se nije vidjao sa njom jednostavno je samo pricao sa njom onako bezveze,cak se i ne seca o cemu,jer po njegovim recima on samnom nikada nije mogao da razgovara.Okrivio je mene za sve, moje ponasanje prema njemu je po njemu lose,ja ga ne podrzavam ni u cemu,svi njegovi drugovi za mene su losi itd.Ja stvarno ne znam vise sta cu. Imam dvoje dece pri tom ga mnogo volim ,a kaze da i on isto oseca prema meni i da zeli da se situacija sredi.Mene stalo plasi to da ce me on ponovo slagati,da ce naci drugu sto on uporno negira cak kaze da ni dok smo bili u vezi nije pomisljao na drugu a kamoli sad.U stalnom sam psihickom rastrojstvu,muci me strah koji osecam za svoj brak koji sam zamisljala idealnim.Moj muz kaze da je uzrok svemu moje ponasanje.Ja samo znam da mu nikada nisam pomislila nista lose a kamoli uradila.Mozda mi ponekad postupci nisu bili pravi ali ne mogu da svu krivicu preuzmem na sebe.On je obecao da me vise nece lagati ako ja promenim svoje ponasanje,a u suprotnom je spreman i da ode.Molim vas pomozite mi da resim ovaj problem. SIFRA-> Djordje

Datum: Wed 10/17/07 8:32AM
Sifra: --


Pitanje Psihologu: Ljubazno molim gospodju koja je pre dva dana poslala pitanje pod sifrom da mi opet posalje isti tekst na mail psihopomoc2007@yahoo.com. Zbog kvara na kompjuteru nisam bila u mogucnosti da joj odgovrim a obaranjem sistema izguljeno je i njeno pismo. Zahvaljujem se na razumevanju. Radmila

Datum: Mon 10/15/07 4:51AM
Sifra: Zabrinuta majka


Pitanje Psihologu: Postovana, verujem da vam ni malo nije lako. Tesko je gledati kako dete prolazi kroz neku fazu odrastanja na takav nacin. Moram vam reci da nije sasvim uobicajeno ( pa ni u pubertetu) da se emocije vrlo cesto smenjuju i da imaju takav intemzitet. Obicno mladja deca umeju da reaguju emocijom jakog intenziteta ali kratko. Tada se savetuje roditeljima da ne prihvataju sa jednakim znacajem bas svaku reakciju svog deteta, da ne pridaju veliki znacaj tome kako ono reaguje, da sebe postede tako sto ce reci detetu da ode u sobu i tamo razmisli o svom postupku a, da posle razgovaraju. Ukoliko vam se cini korisnim i za vas bi ovaj savet vazio.Znaci ne primajte k srcu svaku reakciju svog deteta. Ja, takodje, uvek favorizujem razgovor kao nacin resavanja dilema, problema..Porazgovarajte otvoreno sa sinom i recite mu koliko vas uznemiravaju njegove takve reakcije i slusajte sta ce vam on sam reci. A, mozda bi najkorisnije za vas bilo da odete do psiholologa sa detetom, ili vi sami, i da porazgovarate. Verujem da bi tako psiholog mogao da dobije najtacniju sliku o tome kako zapravo reaguje vas sin i koliko je to uobicajeno ili nije za taj uzrast. Moguce je da bi tada i vi dobili neki savet koji bi imao za psoledicu promenu ponasanja kod vaseg deteta. Period puberteta je vrlo osetljiv period i mislim da je tada strucna ( psiholoska) podska roditeljima od velikog znacaja i pomoci. Ne ustrucavajte se da je iskoristite.

Text:
Kako postupati sa muskim detetom od 14. godina koje menja ponasanje iz sata u sat od srecnog, nervoznog, besnog do tuznog. Znam da je zasao u pubertet ali mi treba savet kako najbezbolnije to da prevazidjemo zajedno. Hvala SIFRA-> Zabrinuta majka


<<>>
[ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ] [ 8 ] [ 9 ] [ 10 ] [ 11 ] [ 12 ] [ 13 ] [ 14 ] [ 15 ] [ 16 ] [ 17 ] [ 18 ] [ 19 ] [ 20 ] [ 21 ] [ 22 ] [ 23 ] [ 24 ] [ 25 ] [ 26 ] [ 27 ] [ 28 ] [ 29 ] [ 30 ] [ 31 ] [ 32 ] [ 33 ] [ 34 ] [ 35 ] [ 36 ] [ 37 ] [ 38 ] [ 39 ] [ 40 ] [ 41 ] [ 42 ] [ 43 ] [ 44 ] [ 45 ] [ 46 ] [ 47 ] [ 48 ] [ 49 ] [ 50 ] [ 51 ] [ 52 ] [ 53 ] [ 54 ] [ 55 ] [ 56 ] [ 57 ] [ 58 ] [ 59 ] [ 60 ] [ 61 ] [ 62 ] [ 63 ] [ 64 ] [ 65 ] [ 66 ] [ 67 ] [ 68 ] [ 69 ] [ 70 ] [ 71 ] [ 72 ] [ 73 ] [ 74 ] [ 75 ] [ 76 ] [ 77 ] [ 78 ] [ 79 ] [ 80 ] [ 81 ] [ 82 ] [ 83 ] [ 84 ] [ 85 ] [ 86 ] [ 87 ] [ 88 ] [ 89 ] [ 90 ] [ 91 ] [ 92 ] [ 93 ] [ 94 ] [ 95 ] [ 96 ] [ 97 ] [ 98 ] [ 99 ] [ 100 ] [ 101 ] [ 102 ] [ 103 ] [ 104 ] [ 105 ] [ 106 ] [ 107 ] [ 108 ] [ 109 ] [ 110 ] [ 111 ] [ 112 ] [ 113 ] [ 114 ] [ 115 ] [ 116 ] [ 117 ] [ 118 ] [ 119 ] [ 120 ] [ 121 ] [ 122 ] [ 123 ] [ 124 ] [ 125 ] [ 126 ] [ 127 ] [ 128 ] [ 129 ] [ 130 ] [ 131 ] [ 132 ] [ 133 ] [ 134 ] [ 135 ] [ 136 ] [ 137 ] [ 138 ] [ 139 ] [ 140 ] [ 141 ] [ 142 ] [ 143 ] [ 144 ] [ 145 ] [ 146 ] [ 147 ] [ 148 ] [ 149 ] [ 150 ] [ 151 ] [ 152 ] [ 153 ] [ 154 ] [ 155 ] [ 156 ] [ 157 ] [ 158 ] [ 159 ] [ 160 ] [ 161 ] [ 162 ] [ 163 ] [ 164 ] [ 165 ] [ 166 ] [ 167 ] [ 168 ] [ 169 ] [ 170 ] [ 171 ] [ 172 ] [ 173 ] [ 174 ] [ 175 ] [ 176 ]




Sva prava Zadržana Agencija 'Autentik'