Jedan od velikih problema u današnjem svetu su upravo psihološki problemi i poremećaji
koji se javljaju kao posledica traumatskih, stresnih događaja.
Prirodne traume, zemljotresi, poplave, požari, i velike društvene
traume kao što su ratovi i sve što rat nosi sa sobom, mogu da uzrokuju
teško podnošljiv stres i poremećaj kod individue ali i porodice,
pa čak i čitavog društva.
Postoje raznovrsne definicije traume danas. Najšira
definicija traumatskog iskustva bi bila da je to bilo koje iskustvo
koje prevazilazi granice uobičajenog iskustva i očekivanja.
Trauma se definiše i kao bilo koja po život opasna,
emocionalno nesavladiva katastrofa koja prevazilazi uobičajene
mehanizme prevladavanja, bez obzira da li se ta trauma odigrala
u detinjstvu ili u odraslom dobu, bez obzira da li je trauma kratko
trajala ili se dešavala tokom celog života.
Traumatsko iskustvo koje se vezuje za Post-traumatski
stresni poremećaj (u daljem tekstu PTSP) treba da zadovolji sledeće
kriterijume:
1. osoba je doživela, prisustvovala ili
bila suočena sa događajem koji je opasan po život ili fizički integritet
osobe ili drugih.
2. Reakcije osobe uključuju osećanja intenzivnog
straha, bespomoćnosti i užasa.
Prvi kriterijum je vezan za karakteristike stresora,
ali mnoga istraživanja su pokazala da postraumatski simptomi nisu
direktno proporcijalni jačini stresora, i da su subjektivni faktori
jako bitni u predikciji PTSP simptomatologije, te je i drugi kriterijum
uveden.
Kod osoba koje boluju od PTSP-a, traumatsko iskustvo
koje su doživeli se uporno ponavlja preko
§ Intruzivnih, mučnih sećanja na događaj
koja se javljaju u vidu slika, misli ili percepcija
§ Zastrašujućih snova o događaju
§ Osećanja kao da se zastrašujući događaj ponovo dešava,
koje se javlja u budnom ili intoksiciranom stanju i manifestuje
preko iluzija, halucinacija ili flashback epizoda traumatičnog
događaja.
§ Spoljašnjih ili unutrašnjih podsetnika na traumu koji
dovode do reaktivacije osećanja ili ponašanja koja su vezana za
traumatski događaj
Osoba gubi interesovanja za sve aktivnosti koje
je ranije volela da upražnjava, ulaže ogromne napore kako bi izbegla
misli, osećanja ili ljude koji je podsećaju na traumu, vrlo često
je nesposobna da se seti nekih važnih aspekata i delova traumatskog
događaja, oseća se drugačije i otuđeno od drugih, bliskih osoba
u svom životu ili čak ne oseća ljubav i privrženost prema nekada
bliskim članovima svoje porodice. Osoba ima osećaj skraćene budućnosti,
osećaj da neće imati porodicu, karijeru, uobičajen normalan život.
Jedan od čestih simptoma PTSP-a je i osećanje
da je sama osoba ili svet oko nje nerealan (depersonalizacija /
derealizacija). Depersonalizacija može da uključuje osećanja odvojenosti
«duha» od tela, kada osoba ima osećaj kao da posmatra sebe i ono
što joj se dešava sa distance; osećanja velikih telesnih promenena
kao što je npr. osećaj da su telesni ekstremiteti veći nego što
bi trebalo da budu, itd. Derealizacija, odnosno osećanje nerealnog
vezano za objekte spolja, se često javlja paralelno sa depersonalizacijom.
Svi ovi simptomi jako ometaju osobu u socijalnom
i u svim drugim oblastima funkcionisanja.
Tok Post-traumatskog stresnog poremećaja
Tok PTSP-a nema izrazitu pravilnost. Ponekad simptomi
nestanu za nekoliko meseci, i ako traju manje od tri meseca takav
PTSP se naziva akutnim. Ali, ponekad simptomi mogu trajati mnogo
duže i bolest ulazi u hronični stadijum. Simptomi PTSP-a se mogu
javiti neposredno nakon traume, ali i odloženo i do šest meseci
nakon traumatskog iskustva.
Generalno gledajući prognoza za one koje boluju
od PTSP-a nije tako sjajna, naročito za žrtve ozbiljnih trauma.
Istraživanja na osobama koje su bile u koncentracionim logorima,
pokazuju da i nakon dvadeset godina još uvek postoje simptomi vezani
za traumatski događaj kao što su osećanje krivice i anksioznost.
Osetljivost za Post-traumatski stresni poremećaj
Postoji mnogo pokušaja utvrđivanja faktora koji
predisponiraju pojavu PTSP-a. Rađena su mnoga istraživanja koja
su podrazumevala različita ispitivanja ljudi kod kojih se nakon
traumatskog događaja (kao što su požari, eksplozije, ratište) javio
PTSP, i onih kod kojih nije bilo simptoma PTSP-a. Neki od psiholoških
faktora koji su bitni za pojavu PTSP nakon traumatskog događaja
su sledeći:
§ Postojanje psihičkih problema pre traume
§ Postojanje psihičkih poremećaja u porodici
§ Visok neuroticizam
§ Spoljašnji lokus kontrole
§ Trans-generacijska trauma, odnosno postojanje iskustva
traume u ranijoj generaciji u porodici [1]
§ Postojanje ranijih traumatskih iskustava
Ovi nalazi sugerišu da su osobe koje imaju visok
nivo mentalnog zdravlje pre traume najmanje pod rizikom za PTSP.
Ali ako je traumatsko iskustvo dovoljno zastrašujuće, prethodno
dobro psihološko zdravlje ga verovatno neće zaštititi. (Solomon,
Kotler, Mikulincer, 1988.). Prema još nekim nalazima, nedostatak
socijalne podrške kada je najviše potrebna, može takođe uticati
da prethodno psihološki zdrave osobe podlegnu traumi.
Genetske predispozicije su još jedan od faktora
bitnih za pojavu PTSP, kako sugerišu studije. Na osnovu obimnog
istraživanja koje je sprovedeno u Americi na vijetnamskim veteranima
blizancima, utvrđeno je da jednojajčani blizanci imaju sličniji
nivo PTSP-a od dvojajčanih blizanaca, što ukazuje na značaj genetskih
faktora kod PTSP-a.
Tretma
Istraživanja sprovedena u poslednjih deset godina
ukazuju da PTSP dovodi do niza bioloških promena i u skladu sa
rezultatima najnovijih istraživanja tretman PTSP-a bi trebalo da
se usklađuje.
Tako su istraživanja pokazala da kod osoba sa
PTSP-om postoji pojačana aktivacija autonomnog nervnog sistema,
koji kao da ih priprema na “akciju”. Pojačana aktivnost ANS kod
traumatizovanih osoba često dovodi do nagle i burne reakcije na
određene stimuluse, gde je fizička i emotivna reakcija neproporcijalna
realnoj opasnosti. Ta disocijacija između jačine spoljašnjeg stimulusa
i jačine reakcije ANS treba, po mnogim autorima da bude u centru
pažnje u tretmanu PTSP-a, te se koriste razni psihofarmakološki
agensi koji smanjuju ovaj disbalans, odnosno reakciju. Ipak, psihoterapija,
kao i neke druge nefarmakološke intervencije poput tehnika relaksacije,
biofeedback-a, mogu takođe biti jako korisne. Najbolje rešenje
predstavlja kombinaciju jednih i drugih intervencija.
Prema mnogim istraživanjima, različiti psihoterapijski
tretmani mogu dovesti do znatnog poboljšanja stanja kod obolelih
od PTSP-a, ali su potrebna dalja istraživanja u ovoj oblasti. Rezultati
nekih preliminarnih ispitivanja ukazuju na značaj jednog novog
pristupa lečenju ovog poremećaja, Eye Movement Desensitization
and Reprocessing (EMDR), ali dodatne studije su neophodne kako
bi se potvrdila njegova uspešnost.
[1] Na osnovu istraživanja Izraelskih ratnika
u Libanu, ustanovljeno je da su oni veterani čiji su roditelji
preživeli Holocaust imali jači PTSP od kontrolne grupe.
Bojana Živanović
Autorsko pravo preuzetog teksta je : http://www.see-ran.org/expanded/?id=00182 Gde možete naći više informacija
