Specijalne skole ili skole za decu sa posebnim potrebama

U nasoj zemlji pored redovnih skola postoje i skole za decu sa posebnim potrebama. One mogu biti razlicite u zavisnosti od problema na kojima rade i za koje su specijalizovane. Neke od njih su internatskog tipa , znaci pruzaju pri skoli i smestaj svojim ucenicima, dok su druge oragnizovane kao i redovne skole.Tako imamo skole za decu sa problemima s vidom, sluhom, govorom, autisticnu decu, decu sa slabijom intelektualnom razvijenoscu..
Neophodni kriterijumi za uspis dece u redovnu skolu jeste potvrda o psihofizickoj razvijenosti dece kao i kolicnik inteligencije iznad 65 ( sto utvrdjuje psiholog - pedagog na osnovu testiranja dece pri upisu u osnovnu skolu).Nastavnici u redovnoj skoli prate zakonom propisane planove i programe po kojima rade i imaju obavezu da ih u potpunosti ostvare do kraja skolske godine.Tempo i nacin rada unapred su odredjeni planom i programom Ministarstva prosvete a znacajni uticaj na nacin rada ima i broj dece u jednom odeljenju. Deca sa posebnim potrebama mogu biti i najcesce su identifikovana jos na samom pocetku pohadjanja osnovne skole ili na samom testiranju od strane psihologa strucnog saradnika. Njegov je zadatak da predvidi adaptaciju deteta u redovnom odeljenju i da u skladu sa najboljlim interesima za rad i razvoj ucenika predlozi roditeljima dalji nacin skolovanja deteta. Zakon o osnovama obrazovanja kaze da je neophodno da roditelji daju saglasnost ukoliko se slazu da im dete, na osnovu prethodne preporuke strucnog lica -psihologa ili komisije za kategorizaciju deteta, pohadja neku vrstu specijalne skole. Ukoliko te saglasnosti nema, ucenik mora nastaviti skolovanje u redovnoj skoli. Poslednjih godina sve se vise govori o inkluziji, odnosno o ukljucivanju dece sa posebnim potrebama, redovnim odeljenjima. Ovaj pristup ima veliki humani i socijalno opravdan znacaj.Osnovni cilj je da se deci sa posebnim potrebama omoguci da rastu, uce i druze se sa decom koja imaju normalan razvoj a i da se i ova deca navikavaju i uce saradnji sa decom sa posebnim potrebama. Na ovaj nacin razvija se tolerancija, razumevanje, podrska, humanost.. Ideja je sasvim opravdana i razumljiva. Ali kako stvari stoje u praksi. Veliki broj ucenika u odeljenjima, (cesto i preko 30), nastavni kadar nedovoljno osposobljen za rad sa decom sa posebnim potrebama, bez uputstava i nastavnog plana i programa prilagodjenog ovim ucenicima.Obimno gradivo prelazi se brzinom prilagodjenom ucenicima, bar prosecne inteligencije...Ishod je da se deca sa posebnim potrebama ne adaptiraju dovoljno, niti stizu da savladaju gradivo koje je predvidjeno. Nastavni kadar nije dovoljno obucen kako i po kojim kriterijumima da oceni ove ucenike, niti na koji nacin da kreira korektivni plan i program rada.Ni strucni saradnici u skolama, psiholozi i pedagozi nisu dovoljno kompetentni da se bave ovim pitanjima niti da daju pravu podrsku nastavnicima u ovoj obalsti.

Kako se radi u specijalizovanim skolama ?

Strucni kadar u ovim skolama su defektolozi razlicitih usmerenja u zavisnosti od vrste skole u kojima rade odnosno od potreba dece sa kojima rade. Broj casova je isti kao i u redovnoj skoli ali je duzina trajanja casova kraca, radi se po 30 minuta. Prevoz dece i pratioca je besplatan. Uzina za ucenike je obezbedjena i besplatna. Cesto u ovim skolama postoje i prostorije za pratioce, roditelje dok cekaju decu kako bi ih vratili kuci. Plan i program je znacajno smanjen. Takodje i broj ucenika u odeljenju je manji tako da je rad skoro individualan. U ovim uslovima ucenici sa posebnim potrebama znacajno brze napreduju i uspeju da savladaju predvidjene zadatke. Neki od ucenika posle zavrsene osnovne skole nastavljaju srednju skolu u kojoj se obucavaju za vrsenje nekih poslova kako bi kasnije nasli zaposlenje i mogli da zaradjuju za zivot.

Skola buducnosti ?

Idealno bi bilo ne razdvajati decu, bez obzira na njihove sposobnosti, ali uz to ide i obezbedjivanje uslova ( prostorno - tehnickih, broj ucenika u odeljenju) , kvalifikovanih kadrova i programa za rad sa decom svih specificnosti u jednom odeljenju. Insistiranje na inkluziji a da se prethodno ne obezbede svi neophodni uslovi, cini vecu stetu nego korist. A svima koji radimo sa decom interes pravilnog razvoja i rasta dece mora nam biti prioritet i zvezda vodilja.

Autor teksta - Radmila Grujicic psiholog - strucni saradnik