Šta je homoseksualna panika?
Jedan od strahova sa kojim pacijent može doći kod terapeuta
jeste takozvana homoseksualna panika, to jest strah pacijenta
da je homoseksualac. I u ovom, kao i u drugim slučajevima
seksualne disfunkcije, uzroci se nalaze u detinjstvu,
objašnjava dr Marija
Jovanović, neuropsihijatar
Prva faza – faza smirenja
Kada pacijent dođe s velikim strahom, prioritet terapeuta je
da se pacijent smiri. Važno je da shvati da njegovi strahovi
nisu tako strašni, jer on najčešće ima strah da će poludeti,
da je gotovo s njim i sl. Prvo se ide na podršku kako bi se pacijent
osetio jačim, kako bi shvatio da je njegov problem samo simptom
koji ima uzrok, ali da nije tako strašan kao što izgleda. Čim
se počne sa terapijom i razgovorima, počinje i faza smirenja.
Primer je pacijent koji tri dana nije spavao misleći da je homoseksualac.
Pošto terapeut zna o čemu se radi u takvim situacijama, on čeka
da se pacijent smiri i da prestane da razmišlja o simptomima.
Druga faza – traženje povoda
U drugoj fazi pacijent i terapeut tragaju za neposrednim
povodom. Naravno, taj povod ne bi bio dovoljan da ne postoje razlozi
u prošlosti. To je i inače princip psihoterapije. Ništa ne može
osobu potpuno da izvede iz takta ako ona nema ili neku predispoziciju
ili događaje u prošlosti koji su bili slični, pa se sad nešto ponovilo
ili produbilo. Zašto bi neko imao homoseksualnu paniku ako nikad
nije imao takvu ideju u glavi i nije imao neka negativna iskustva?
Teorija kaže da neuroza mora da ima korene u detinjstvu
ili u nekim kritičnim fazama.
Znači, prvo se ide na neposredne uzroke, što znači
da je nešto postojalo u okruženju osobe. Kod pacijenta je možda
postojao sukob sa devojkom koji je rezultirao sumnjom u sebe. To
bi bio neposredan povod, a ni do tog povoda ne bi došlo da ne postoje
predispozicije, to jest nesigurnost. Možda je taj muškarac prividno
funkcionisao, a u suštini je imao problem. I kada se desi «zgodan
događaj», fobija odjednom procveta.
Desi se da terapeut otkrije da je pacijent imao
dosta fizičkih kontakata sa muškarcima. Na primer, bavio se sportom
i dolazio u situacije da se svlači pred drugim muškarcima, kao
i oni pred njim. Možda je poredio sebe sa drugima, možda ga je
neko zavodnički pogledao, ili je on nečije telo doživeo kao poželjno.
I tada je počela sumnja da sa njim nešto nije u redu.
Treća faza – povratak u detinjstvo
Kada film vratimo još više unazad i odemo u detinjstvo,
otkrijemo da je pacijent imao stroge roditelje – oca koji je bio
sklon kažnjavanju i majku koja je bila nepristupačna, ili, suprotno,
prezaštićujuća i posesivna. Samim tim su mu nedostajali kvalitetni
objektni odnosi. Nije bio u bliskom i toplom kontaktu ni sa jednom
figurom u porodici, već su njegovi odnosi bili na distanci i možda
je to njegov primarni problem. Ili terapeut naiđe na klasičnu
Edipalnu problematiku, što znači da je pacijent bio izuzetno vezan
za majku, te je ona bila njegov nesvesni objekat, dok je otac bio
izuzetno strog. Samim tim, otac je bio simbol jedne zastrašujuće
figure koja može da ga kazni. Tako se javila osnova za kastracioni
strah, tu počinje da se ljulja seksualni identitet osobe i ona
može da skrene u to u šta misli da je skrenula, u ovom slučaju
homoseksualnost.
Četvrta faza – rešenje
Uspešnost terapije mnogo zavisi od toga koliko
često pacijent dolazi na terapiju. Ako neko dolazi samo jednom
nedeljno, to se svodi na suportativnu terapiju (terapiju podrške).
Najbolje je kad čovek kontinuirano dolazi, sedi u udobnoj fotelji
ili leži na kauču, kao u klasičnoj psihoanalizi, jer tako može
najbolje da se opusti, da se seća svoje prošlosti i da poveže celu
priču. U tom smislu je veoma važan i transfer, jer je on često
i glavni kurativni faktor (faktor izlečenja). Ako nema transfera,
za terapeuta su stvari komplikovanije. Onog momenta kad se pacijent
oslobodi strahova i kada mu se vrati potencija, za njega je to
uspeh i to je obično dovoljno. Naravno, nijedan terapeut ne sme
da garantuje da se neki poremećaj neće vratiti, ali u trenutku
rešenja problema kao što je impotencija za pacijenta je to dovoljno.